June 24, 2021

Milan Vašalić za Kikinda Online News : Uvek ću biti samo jedan čovek iz Kekende

22051371_1477903915597656_5995081482698518380_o

Zasigurno jedan od najboljih ambasadora srpske kulturne baštine u svetu jeste i svetski a naš – kikinđanin Milan Vašalić . Od malih nogu je osećao muziku , živeo za muziku , a vremenom, ona je postala i ostala njegov smisao života sve do dana današnjeg . O njegovoj ljubavi prema gajdama i žičanim intrumentima pisali su svi domaći mediji , a u iskrenom intervjuu za Kikinda Online News , Milan nam je otkrio kako se zapravo rodila njegova ljubav prema nesvakidašnjem vojvođanskom zvuku , i o njegovim putevima ka velikim uspesima i saradnjama koje je ostvario sa velikim muzičarima .

Na samom početku razgovora jedini kikindski gajdaš nam je rekao :

,, Zadovoljstvo mi je što sarađujemo , zato što u principu i mi svi koji radimo , koji javno nastupamo i koji delimo to što imamo sa svima, ne možemo da funkcionišemo bez medija . Mediji su ti koji dele našu reč , koji dele naša dela i naprosto, dele sa ostatkom sveta , tako da meni je ovo i zadovoljstvo na neki način i moralna obaveza, a i bože , kikinđani smo ” 🙂

13669532_1066035336784518_8405820224648527766_o

Kikinda Online News : Kako se zapravo rodila tvoja ljubav prema muzici ?

Milan : Kada god sam imao intervju sa tvojim kolegama u principu su mi i postavljali takvo pitanje , a na koje, veruj mi , nikada nisam spreman da dam ceolokupan i sveobuhvatan odgovor , ukratko , tako da ću probati da budem što kraći , sad ne znam koliko ću da uspem . Ja sam oduvek govorio da sve što se dešava u životu, ne dešava se slučajno, al na najveći deo tih stvari koje i u životu radimo , iako se ne dešavaju slučajno, dešavaju se sa nekim određenim razlogom. Tako je možda i ovo moje prepoznavanje muzike koje je mene pronašlo, samo od sebe se desilo spontano, desilo se na neki način i stihijski , ali mene je odredilo kao čoveka i kao umetnika , zapravo prevashodno kao čoveka, jer za mene muzika nije samo nešto što ja volim , i nešto što delim s ljudima, i što ljudi prepoznaju širom sveta kao kvalitet lepog i predvodljivog . To je moj manir život i način na koji ja svakodnevno funkcionišem . Model mog života 24 sata dnevno . Potičem iz porodice koja se nije direktno bavila muzikom kao takvom. Moji članovi porodice su bili prosvetni radnici ali ono što je geneza cele priče jesu moji preci, odnosno moj deda , jedan i drugi , oni su bili narodni umetnici i stvaraoci na tradicionalnim instrumentima negde gde su oni ranije živeli u našem predačkom zavičaju . To je bilo osim nekakvog emotivnog i estetskog opredeljenja na neki način poluprofesionalno opredeljenje jer oni su pratili svatove, oni su , pratili momke na vojnu obuku , kad god su bile neke svetkovine oni su bili ti koji su svirali . Oni su sa sobom te neke njihove zavičajne kofere , potrpali i to doneli ovde u Banat što se ovde i domaćilo na neki način i oplemenio Banat i Vojvodina i Kikindu samu kao takvo , i jedna generacija je preskočila to, to je bio moj otac , koji je naprosto bio neko ko je voleo drugačiju vrstu muzike , čovek koji je bio dete revolucije , dete cveća , hipik, ali je svakako voleo muziku i eto , to je mene na neki način stiglo i prepoznao sam to kao nešto što je moja lična karta , neki moj logo , moj način života . Svi gajdaši u svetu , bez obzira na kom se meridijanu nalazili , slažu se da gajde nisu , ono što smo birali mi , jer gde bi ja mogao da čujem gajde , gde je uopšte bilo ko mogao da mi ponudi to kao nešto što može na neki način da bude i moje životno opredeljenje , već to je jedna priča da su gajde ustvari prepoznale nas . I to zaista jeste tako , jer kada sam ja nešto kasnije podvlačio crtu , kada sam pokušao da objasnim samom sebi zašto to, zašto ne nešto drugo , čak sam mogao da prepoznam i momenat kad se to desilo . Desilo se upravo u trenutku kada smo moj pokojni otac i ja sedeli, gledali neku fudbalsku utakmicu i na poluvremenu, ja sam bio dečak, i na poluvremenu se pojavio jedan gajdaš . To sam posle shvatio da je to bio Pece Atanasovski , čuveni makednoski gajdaš . Taj moj neki prvi susret sa tim je bila neka eksplozija svega , što sam ja i dan danas u sebi prepoznao kao kvalitet lepog , da ja jednostavno želim to . I naravno, reakcija mog oca je bila : ,, Pa nee sine, igraj fudbal , ko sva ostala deca” . On je mislio da će to mene da prođe , da su to neki hirevi detinjstva , znaš, svako dete želi nešto , da otac to može da mu ostvari , ili porodica , pa ga to prođe , međutim, to je kod mene s vremenom postalo opsesivno . Ne devijantno, ali opsesivno svakako , jer ja sam to želeo da budem po svaku cenu, ja sam to shvatao da će to za mene značiti jako . I on je stvarno kontaktirao neke ljude širom Balkana , on je tada služio vojsku u staroj Jugoslaviji u Makedoniji i zvao neke svoje prijatelje s kim se nije video nekih 30 – 40 godina i oni su mi stvarno slali makedonci , vlasi , bugari, slali su mi, veliku količinu instrumenata , starih, polomljenih delova gajdi , koža koju su pojeli moljci , pojelo vreme i sve ostalo , tako da sam ja u jednom momentu na sredini svoje sobe imao gomilu ničega, a ustvari svačega . To je bila jedna velika gomila kože i drva i ja sam nekako samoinicijativno pokušavao to da napravim, lepio sam te kože flekicama za biciklo i nekako sam pravio te piskove onako kako sam ja mislio da tako treba . Štimovao sam pomoću voska, selotejp trake i ja sam tako posle nekog izvesnog vremena napravio taj svoj neki prvi uslovno rečeno instrument koji je , po mom mišljenju, zvučao baš tako kako sam ja i želelo . Kasnije sam u jednom kontaktu sa bugarskim ansamblom koji je nastupao u Kikindi pozvao svog oca , mi smo pogledali taj koncert , ja sam naravno bio histerično zaljubljen u sve to što sam čuo , bio sam oplemenjen u trenutku zaista i to me drži do dan danas . I posle koncerta smo otišli da se vidimo sa tim nekim muzičarima i gajdaš je rekao : ,, Mali ti si gajdaš ? ” ja rekoh ,, Ne , ali imam instrument ovde . ” I kad sam izvadio iz torbe taj instrument on je više ličio na neko čudovište nego na ono što treba da liči na gajde . Kaže to svira ? Da . Hoćeš da sviraš . Hoću . I ja sam to odsvirao . I kaže on mom ocu ko je ovo njemu pravio ? Kaže moj otac on je to napravio sam ja sa tim zaista nemam ništa niti ja znam šta je to uopšte . Kaže on je to napravio taman kako treba . I onda je rekao tati : ,, On će biti gajdaš , to će biti njegova sudbina samo istraj u svemu tome i ako budeš pratio tu neku svoju vezu ona će te odvesti tamo na pravo mesto , ali preduslov svega toga je ljubav . Ako je to ono što zaista voliš i ako je to ono što tebe čini presrećnim i ako te nikad ne mrzi , ni ujutru, ni u podne , ni uveče , ni kad si umoran, ni kad imaš lošu ocenu u školi , to je ono što će tebi značiti čitavog života . ” I zaista jeste . Ja sam tad dobio neki vetar u leđa i počeo sam da sviram . Kasnije su nas stigle te neke 90 – te godine , strašne , i ja sam napravio neki svoj paralelni svemir i ozidao taj neki svoj svet ogromnim zidovima, da se sačuvam od tog ludila i nemaštine svakodnevnice upravo uz sviranje gajdi . Dnevna soba je bila moja pozornica a moj auditorijum su bile domaće životinje, pošto, ja sam dete sa sela , tako da, svirao sam njima i to je bio najveći period kada sam ja zaista i prepoznavao muziku i shvatao muziku i pokušao da poniknem u celu filozofiju i tajne tog instrumenta ,a ti prozori su mi se stalno otvarali, neverovatno . Tada sam i stekao tu neku tehniku sviranja za koju sam mislio da je dobra, to je bila neka moja tehnika sviranja , niko nije znao da mi to pokaže . Kada je došlo vreme , kada su prošle godine , stasalo vreme zajedno sa mnom, i onda sam shvatio da je trebalo da imam svoj neki profesionalni instrument u tom smislu da mogu da obradim sve ono što želim na tom istom instrumentu . Zvao sam resore za kulturu , pokrajine, republike, nema koga nisam zvao . I kada sam se prvo predstavio, rekao koliko imam godina i šta mi treba , znaš , po nekoj inerciji valjda , s druge strane se čuje ,, tu – tu ” . I u tom nekom mom trenutku očaja , nazovem ambasadu Bugarske . Javi mi se jedna divna gospođa , ja joj se predstavim ko sam i šta sam, predstavim joj svoje godine, dečije , kaže sačekajte samo momenat javiće Vam se ataše za kulturu Ivajlo Kirov , on će Vam verovatno pomoći . I stvarno kada sam počeo da razgovaram sa Ivajlom , i rekao šta mi treba u jednom trenutku sam se i rasplakao , to je baš bila neka slabost i nešto što mene i dan danas određuje i kao čoveka , ja sam emotivan i po profesiji, jer sam vaspitač, i on mi je rekao jesi završio a ja onako plačnim glasom , ,, jesam“ i on mi kaže dobro ako si završio dođi za dve endelje , dobićeš pozivnicu od Bugarske ambasade da budeš naš gost na Danima Bugarske Kulturne Baštine . Moraš da se obučeš protokularno , naravno . Tada , nisam ni znao šta to znači . Ja sam rekao ocu šta se dešava , on se oduševio . Kaže on : ,, U svakom umetniku postoji doza ludila, to nisu normalni ljudi, normalno se podrazumeva nešto sasvim drugo, to kod tebe stvarno nije normalno , ali ja ću tu tvoju ludost da ispratim , jer mi se jako sviđa jer je dobra i plemenita ” . I mi smo otišli u Beograd , imam tu pozivnicu i dan danas kući uramljenu na zidu i prilaze dva gospodina . Ja pružam pozivnicu kažem : ,, Ja sam gost ambasade , evo pozivnica ” i tata hoće da uđe sa mnom , a to dvoje gospodina ,, Ne gospodine vi ne možete da uđete ” Tata : ,, To je moje maloletno dete ” . Kažu ovo je druga država , ovo je ambasada ne bojte se sve je u redu . Ušao sam unutra video sam jedno sjajno izdanje od mermera i stakla , to je za mene bilo kao da sam ušao u Versaj . Kad sam ušao unutra seli smo tamo gde su gosti , tada sam upoznao i našeg velikog slikara i pojca Pavla Aksentijevića sa kim sam i dan danas u dobrim odnosima i kontaktu posle svih ovih godina i bio je jedan fantastičan program o bugarskoj kulturi , i na kraju kaže Ivajlo Kirov sad ćemo pozvati jednog malog dečaka Milana Vašalića da vam ambasador nešto pokloni . I oni su nosili neku ogromnu kesu kao one papirne kese u kojoj kažu možeš da nosiš 30 kila a ne može da stane ni 5 . Ja sam mislio da su to ne znam, neke brošure , neke sveščice, upaljači . Ja kad sam otvorio kesu to su bile moje gajde sa posvetom za Milana Vašalića od bugarskog naroda . Ja sam bio oduševljen. Počeo sam čoveka da ljubim , prilaze mi tamo razdvajaju me, oni kao pustite dete vidite da je sretan . Pitao sam da li mogu da sviram , na šta su oni odmah pristali i ja uzmem instrument , složim, počnem da sviram . Bake su tamo neke plakale u prvom redu, igrali su i te neke slike su sačuvane , uramljene u Bugarskoj ambasadi i stoje s leve strane tamo i dan danas . Tad sam bio po prvi put u Beogradu , na kraju krajeva , i kad sam došao kući , ja sam bio tužan i nesrećan i sav slomljen . Otac me je pitao šta se dešava, dobio si to što si hteo . I ja sam mu tada rekao : ,, Jesam, pomogao mi je neko ko nije moj a onaj ko je moj , ko je možda trebao da me prepozna nije hteo ni da me sasluša . ” I meni je to kao dečaku bilo jako, jako teško , na neki način i poražavajuće ali i motivisalo me je . Hteo sam naprosto da razuverim i sebe , i ljude oko sebe i naš narod da ako nešto stvarno voliš i želiš neko će te negde prepoznati , pa će ti pomoći, samo zato što ti to voliš . I ja sam oduvek bio romantik koji je u to verovao . Tako je to stvarno počelo .

25438704_1550351798352867_7048776120615675997_o

Kikinda Online News : U kom momentu se rodila i tvoja želja prema sviranju žičanih instrumenata ?

Milan : Kada sam počeo da sviram šopske đure gajde , tad naši mediji tipa youtube nisu bili toliko popularni i kada sam saznao da ustvari pored tih gajdi postoji još jedne gajde, pa još jedne gajde , pa i druge i treće i pete , ja sam onda , kao naš , lokal patriota , kao čovek koji voli svoj rod i svoju zemlju i svoj narod hteo da vidim šta je to što predstavlja srpsku gajdašku praksu i onda sam shvatio nešto što je veličanstveno a to je da su zaista Srbi, i neću preterati ako to kažem upravo oni koji imaju pravo da baštene gajde kao svoje . Svi imaju narodi sveta i na starom kontinentu , Evrope, azijski narodi ,naročito, tu neku gajdašku muzičku praksu . Recimo to su narodi koji su u prošlosti imali u maniru života stočarstvo kao način sticanja tih nekih nutritivnih izvora i sredstava za život i eto imali su gajde kao praksu . Mi Srbi kao narod imamo 6 različitih tipova gajdi , a to nema niko . Kada nekom detetu, a i ne samo detetu pomenete gajde prvo na šta pomisle jeste ,, Škotska ” . Ja se slažem , oni su od toga napravili brend, napravili su nešto što je po njima prepoznatljivo i oni su ponosni na to , i škoti kad se žene imaju gajdaša, kad idu u vojsku imaju gajdaša , čak i na sahranama imaju gajdaša . Danas sviram nekoliko tipova gajdi, žičanih instrumenata isto jako mnogo, sviram nekoliko vrsta tambura , šargija , bame , sazdove, ali sve je to nekako nadovezivalo jedno za drugim jer svi su ti instrumenti otvarali jedan drugi ,bili su srodni sa nekim drugim instrumentima koji ih je nekad negde pratio , nekom sinkritizmom muzičkom tako da ta neka priča se otvarala i ponavljala sama od sebe . Ja nikada , evo ni danas nisam imao ideju , nisam ni verovao da će mene gajde i tradicionalni instrumenti , na neki način poluprofesionalno opredeliti kao muzičara , da ću ja ikada nastupati na nekim scenama , niti da ću ja biti neko koga će auditorijum dolaziti da sluša i prepoznaje kao nešto što želi da čuje . Međutim veoma brzo se to desilo , i na prvom velikom festivalu u Valjevu ,, Zlatnom opanku” gde sam svirao u društvu ozbiljnih muzičara , koji su bili frulaši, guslari, gajdaši, tu sam osvojio prvo mesto na tom festivalu i eto, odmah, nakon tog festivala desilo se nešto veliko . Pozvao me je Radojica Kuzmanović , tada direktor Nacionalnog ansambla ,, Kolo ” da snimam materijal koji je pratio pesmu ,, Evrovizije ” koja se tad dešavala u Beogradu , a Srbija bila domaćin . Ja sam otišao opet u Beograd, gde sam tada bio gost Gorana Bregovića u njegovoj vili , a sa kojim sam se do tada upoznavao tako što sam imao njegov poster na zidu . I kad smo otišli kod njega u Senjak u njegovu vilu tu smo se upoznali i ja sav uzbuđen : ,, Jao Gorane, pa znate ja slušam sve vaše pesme , imam lp ploče , moj tata znate .. ” kaže on – ,, Nećemo sad o Bjelom Dugmetu , nego, ti sviraš gajde ? ” ja rekoh ,, Da ” i ja kada sam ušao u njegovu vilu bio sam i više nego iznenađen jer je on od celog tog svog životnog prostora , od svake sobe napravio muzički studio. To je za mene bio Vudstok mali , gde je bilo na desetine muzičara na različitim instrumentima . I tada mi je dao jedan cd i rekao mi : ,, Ajde trebaš da sviraš ” . Kažem : ,, Dobro, trebaće mi dva , tri dana ” na šta mi je Brega odgovorio : ,, Ba šta dva tri dana, imaš 15 minuta meni su rekli da si ti najbolji . ” Mi smo to tad snimili, svirao sam u Areni na otvaranju pesme ,, Evrovizije ” i nakon toga sam počeo da sarađujem sa raznim muzičarima , sa Željkom Joksimovićem , Vlatkom Stefanovskim sam nastupao 3-4 puta , Nikolom Čuturilom .

10888843_779552435432811_1615855776876620534_n

Kikinda Online News : Živimo u takvom jednom vojvođanskom podneblju gde zvuk gajdi u današnje vreme nije toliko tipičan koliko je tamburica . Koliko je bilo teško da se izdvojiš ?

39580673_1823100274411350_1577040295202127872_o

Milan :

Možda je manje poznato , ali ako biste pitali bilo kog starijeg meštanina Kikinde da li se seća gajdaša sećaju se, jer svi su se oni ženili i udavali uz gajde . Kikinda je bila rasadnik gajdaša . Ali zaista jeste . Mi smo imali čak i tu fantastičnu , ludu sreću da smo imali čak i jedan tip gajdi koje su se zvale ,, Mokrinske gajde ” koje je patentirao da tako kažem naš jedan čuveni mokrinski gajdaš koji se zvao Acko Pejakov i kikinđani su oduvek imali dobre gajdaše . Poslednji kikindski veliki gajdaš je nažalost umro, to je Branislav Zarić , koji je bio organska nit sa starim gajdašima . Kada se u Vojvodini pomene gajdaš obavezno bude bar jedan iz Kikinde , bar jedan od njih , jer njih je zaista bilo najviše . Sad ih nažalost ima veoma malo . Jedan . I to je ono što je pomalo tužno, ali ja sam sebi dao neki mali zadatak, da će to stanje malo da se promeni , ako ništa drugo, sviraće moj sin Vid koji živi naprosto s tim, muzika je njegov način života, to nije nešto što mu se nameće nego je on to jednostavno prihvatio kao deo sebe i nešto svoje i evo on sad već sa svojih 8 godina rado svira . Tako da , Kikinda ima jednu jaku gajdašku ginezu i to veoma snažnu , samo treba da se probudi, ali ja mislim da će se to ipak desiti i mislim da imamo potencijal za tako nešto, ako ne, barem zbog prošlosti .

40897064_1846524318735612_3852355243811536896_o

Kikinda Online News : Ono što je svakako jako bitno i što su i mediji negde propratili jeste svakako i tvoja saradnja sa Biljom Krstić . Kako je došlo do saradnje ?

Milan : Bilja Krstić je kao umetnik i kao čovek , vanrednih kategorija . Ona je žena koja je imala najkompletniju , najraznovrsniju , i najbogatiju muzičku karijeru na prostoru stare Jugoslavije . Ona je imala amplitude od pop , rock n` roll epoha , do tog nekog momenta kada je ona u sebi ustvari prepoznala ono što jeste ona , čuvar tradicionalnog folklornog nasleđa srpskog i balkanskog naroda i ona je pre svega jedan veliki čovek , jedna zaista kategorija čoveka , ja sam njen veliki poštovalac . Znate kad ono kažu ljude delimo po kategoriji na dobre, na loše i na genijalne , e pa ona je nešto malo više od toga. Ona mi je razbila te predrasude da su ljudi koje vidimo po ekranima nepristupačni , prepotentni, i ljudi sa kojima ne možemo da razgovaramo . Ona je mene u prvom kontaktu oduševila i svi ti ljudi sa kojima sam ja sarađivao , a to je plejada vrhunskih muzičara . Shvatio sam da što je čovek viši u tom nekom pijedastalu hijerarhiskom koji smo mi sami napravili, ne oni , on je u stvari normalniji . Normalniji po svakoj kategoriji , i za saradnju, i za razgovor . Mali ljudi nakupljeni kompleksa , i na lokalu i van lokala, i na svim ostalim lokalima , što je manja sredina , ljudi su uvek željni nekih amblema, nekih pečata , žigova , neke posebnosti , oni su u stvari problem , oni su kompleks , ti veliki nisu . A saradnja sa Biljom je bila sasvim slučajna ja sam imao jednu radijsku emisiju gde sam bio gost kod Aleksandra Petrovića , poznatijeg kao Ace Seltic , koji je divan i fantastičan čovek u svakom smislu te reči . On me je pozvao , mi smo radili jednu radijsku emsiiju na Beograd dvojci i tu je bila i Bilja , tamo iza u onom delu gde su miksete , i ona mi je rekla kad završiš sačekaj samo nešto da se čujemo . I posle toga je usledila saradnja , mene je posle nekog vremena zvao Miki Stanojević , jedan od najslavnijih srpskih kompozitora popularne a sada i tradicionalne muzike , divan aranžer, divan čovek iz ozbiljne kategorije muzičara . Tad je počela saradnja na njihovom, po meni, a ne samo po meni najboljem , najkvalitetnijem i umetnički najsadržajnijem albumu a to je ,, Svod ” koji je prošle godine izašao i ugledao svetlost dana . ,,Svod ” je izdala i neka britanska muzička kuća , znači Svod je prešao granice Srbije odavno, sad je to međunarodni, ozbiljni projekat i eto ja sam imao čast i privilegiju da nastupim tu i sad sam deo ansambla Bistrik što je za mene ostvarenje nekih mojih životnih želja .

12794371_986522744735778_8237536655250672465_n

Kikinda Online News : Sad sa ove tačke gledišta nakon brojnih saradnja , šta bi izdvojio kao neki svoj poseban uspeh ?

Milan : Meni je najveći uspeh u svemu tome što sam ja našao sebe . To pod broj 1. I to zaista jeste najveći uspeh . A mislim da najveći uspesi tek predstoje . I mislim , uspeh ko uspeh , to je relativno šta je za koga uspeh . Recimo, kad god sam mislio da je to nešto najveće što sam uradio , recimo kada sam bio u San Francisku na velikom međunarodnom festivalu gajdaša , ja sam mislio – to je to . Ja ne znam šta više mogu uopšte očekujem od cele te priče . I onda kada sam se vratio usledio je drugi festival, pa treći, pa onda festivali i koncerti širom Evrope , pa seminari, predavanja na temu tradicionalnog – popularnog srpskog stvaralaštva u Španiji , Litvaniji , Engleskoj, Nemačkoj , Rusiji, Bugarskoj , Holandiji, Danskoj , znači, to su stvari koje su se dešavale . A ovo što je najsvežije jeste da ću biti gost Bemusa , imaću svoje tematsko veče na Bemusu što mogu da smatram za jedan zaista jako veeliki uspeh i niz koncerata . Najviše me zanima šta je na kraju i šta će biti to što je konačno . Život me zaista ljulja na različite strane , na različite meridijane , pa videćemo . 🙂 29. septembra nastupam u Zagorju u novembru me očekuje Indija ako Bog da , Nju Delhi i ja za sebe mogu slobodno da kažem da sam adrenalin manijak . To su ustvari sokovi života . To su te adrenalinske injekcije koje svakog dana nas podsećaju da smo stvarno živi .

41497359_1852428061478571_3561357491381993472_o

Kikinda Online News : Postoje jako puno mladih , talentovanih ljudi koji odlaze iz Kikinde i koji tamo negde , van granica naše zemlje se osećaju odbačeno i ( ili zaboravljeno ) . Koliko ti misliš kao svetski poznati umetnik da je teško izdvojiti se i ostaviti trag ?

18739925_1362109210510461_9094730559664202302_n

Milan : Pa znaš šta, da ti kažem nešto. U principu – i nije teško . Koliko god sad , ponekad se to čini da je Sizifovski posao . Roljaš taj kamen, roljaš , , misliš da si stigao negde , a ono otkrlja se i vrati te ne na nulu , vrati te na -10 . Ja sam kikinđanin . Ja sam veliki lokal patriota . Ja sam se opredelio da ću da živim u ovom gradu , da ću ovde da ostanem , Banatsko Veliko Selo je još manje mesto od Kikinde . Osnovao sam porodicu, imam dvoje dece , i nemam nameru da iz ovog grada idem , bez obzira na to što bi mi tamo možda negde bilo mnogo lakše . Ali – samo jedno mesto na svetu se zove dom , kako to već kažu divni muzičari iz grupe ,, Film ” . Ovo je moj dom , ja ovde pripadam . Posle sam razmišljao o tome utoliko je i veći uspeh ako iz jednog ovakvog malog grada uradiš velike stvari . Mnogo je lakše kada si ti u centru, u jednoj džungli , a radiš neke izuzetne stvari, drugačije stvari od drugih i napraviš veliki rezultat . Ja sam odlučio da taj rezultat pravim odavde . Ja polećem sa mojim golfom trojkom svaki vikend negde , na neka mesta gde nikad nisam bio i vraćam se u svoju Kikindu i jako mi je drago . Ali eto, neka poruka za sve mlade ljude koliko god – pazi iz jedne perspektive jednog čoveka koji ima 37. godina , porodicu, profesiju i sve ostalo . Iz ove perspektive da je meni nekad neko rekao da ću ja obići ceo svet i svirati u najveličanstvenijim halama , dvoranama , sa fantastičnim ljudima, idolima mog detinjstva , ne bih verovao , rekao bi mu da nije normalan . Ali ako čovek nešto što voli , zaista to voli i prepoznaje težinu svega toga negde duboko u sebi i zna da je to ono što je on , i zna da ukoliko bi ostao bez toga ili ne bi pokušao to da uradi , da ne bi bio ni ceo, da ne bi bio ni čovek . Ako veruje u to , kolko god da je to ludo – to je moguće . Koliko god da je to blesavo – to je moguće . U životu imamo samo jednu šansu da uradimo ono što želimo . Možda još jednu . Sve je to Božija volja . A ja kao vernik , slobodno ću to reći – svako od nas je na ovom svetu rođen sa nekim razlogom , svako je dobio neki dar . Samo treba da ga nađe i prepozna u sebi . Ako to uspe da uradi – može da uradi šta god poželi . I iz Kikinde . I ja sam uvek bio negde , i to mi je, jako žao , e to mogu da kažem , ako mogu da žalim za nečim, to je to – da sam ja uvek negde bio neko a u Kikindi niko . Interesantno je to što smo svi mi, koji smo postizali negde preko Tise ili preko Atlantika , Pacifika, nebitno kojih granica, postigli nešto , bez obzira što smo uglavnom to postizali samo svojim krvavim radom , ljubavlju i verom , ipak smo uvek na govorili : ,, Pa znate , ja sam iz Kikinde ” . Iako nikad nikome ne moramo da se zahvaljujemo , i nikom ništa nismo dužni . Ako pitate Vesnu Čipčić odakle je reći će Vam da je kikinđanka . Pokojni Jovan Ćiirlov je ceo život govorio da je kikinđanin . I i dalje postoje takvi ljudi koji će kazati – znate ja sam iz Kekende . I ja kad negde odem , ja sam iz Kekende . I uvek ću biti samo jedan čovek iz Kekende .

39203569_1818113674910010_741996557192134656_n

Foto: privatna arhiva

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *